преко барке прозване – васиона;
А ја само ону што пала је међ нас.
Сећам се да беше мој жар и спона,
мада још нежно чујем њен глас.
Волео сам њен зрак јутра и мисли
и гледао је – кроз неки осмех наг.
У једној соби пољупце смо стисли;
и по зову птице, то је био сан благ.
Покрај мисли сетних и свих дана,
из крајичка ока - ја верујем у спас.
И не знам да ли је та мисô права:
још увек благо – осећам њен глас.
Нема коментара:
Постави коментар