И откуцај у вечности ноћи,
Хладна је, хладна истина
И подне
Ко смрт што склапа очи.
Конци и нежне нити,
Папир што тугу капље,
Још један живот створа
Под маљем вечите патње.
Прошло је време мисли
И речи љубави скромне,
Последње напоре духа
Пожњеле давно су борбе.
А смрт крстари градом
Кроз шутње душевне силе,
Мисао бежи...
И тамо
У слабом дрхтају мрака,
Песме што дотиче, миле,
Откри се Нојева барка
Што не зна куда иде,
Њена је палуба пуста,
Већ дуго се лешеви диме,
Чека га посмртни тамјан,
Ал' месије нема нигде.
Још један дан
По хладном беспућу сунца,
На граници бескрајне таме,
У суморан загрљај смрти,
Сећања сада су једно,
Мирна колевка краја,
Карта за далеку вечност.
За време скоро не знам,
Упоран сунчев зрак
Последњи знак ми даје,
Рађање прве смрти.
У око претаче крошњу,
Кроз кретњу облака тмурних
Змија ми зеницу грли,
Док ноћ пада по нама,
У трептају пишемо вечност
На хладној пролећној киши
Уз огањ свећа првих.
Нема коментара:
Постави коментар