Лена Стефановић – КОРАК ДО ЈУТРА

У даљини магле
прва победа и пораз
помно мотри
данашњих мисли одраз,
последње речи
издаје глас
светове различите
мери вечности тас

Под модрим сводом
ишчезава ноћ
ходаш наглашавајући
у кораку сваком моћ
за минут
и тишину коју
да странац постанеш
успаванима у строју

Месец  зна  ти
сан, корак и руке
пред свануће
мисли распламсају буке,
будан
упозориш време
да херој си ти
не бреме

У борби са сатима прошлим
увек сам
сенку душе
открива дан
каже суза
када умије друге
да храбри без тескобе
чувају туге

Питаш бледу звезду
када облак ка земљи пада
пати ли зрак
који пре тла страда?
Каже да племенити јунак
не отима славе
пре него што нестане
у зоре плаве

Небо као граница
јаве и сна
смелости дах
на тлу се грана
као казна
и као дар
ум учи
души бити пар

Ношен ветром
живи свет
као алхемичар тајну
ти сањаш лет,
док страхујеш за крила
касни зрак-
тражиш начин
у себи да победиш мрак

Као да због разумевања себе
свака на земљи је стаза
теснац неслућене дубине
у лето отвори врата мраза,
а корак моли-
не губи наду
да пролази трње
згажено у јаду

И шапуће Месец
да мудрост  је када влада
храброст вере
и прихватање пада,
летети
сетиће се руке
када захвале
за поразе и туге

Кроз промене
део по део живота
пољима смисла
пада, устаје и хода,
преболи
прошло све
вековима питање
живети сме

На корак до јутра, откриваш
до лета да дели  те тек избор
у себи и другима
умети наћи светла извор;
у зору небо и ум
пропусте зрак
пад сваки да смисао лету,
спознаје и постојања оснажи  траг