Миодрагу М. МиловановићуПо ранама време познавали,
уздасима кротили тугу,
волели и кад су сањали,
умирали да би постојали.
Са патњама доброту носили,
оставили радост у хиљаде рака,
гледали су у правцу слободе,
не куда их очи него срца воде.
Нису стигли себе упознати,
разасути, клети и уклети,
дигнутих глава себи се враћали,
маратонци патњи,патње претрчали.
Јака песма!
ОдговориИзбриши