Бранка Попић | ПОЖЕЛИМ

пожелим, срећо, загрљај твој меки
кô некада што си загрлит ме знао,
кад се сав свијет око нас обрушавао
жмурили смо загрљени, од свега далеки.

твој свијет мали растао је с тобом,
а мој се смањивао све до зрна грашка;
кад је од мене остала тек прашка
знао си да заблисташ над мојим малим сводом.

наш стисак руке до крви је био
док смо се кроз јошје гурали у магли;
сви наши покрети што су били нагли
боли су наш свемир што је другдје клиј'о

него што је душа наша осјећала,
но што су прсти наши досегнули;
на ножне прсте смо се протегнули
са земље што је крала

наша дуга,тиха царовања,
руке у грчу ножем раздвајала,
груду земље упамћене по мору просипала,
укидала, једно за другим,наша светковања.

пожелим,мило,руку твоју малу
која је израсла у коријен храста,
твој корак да чујем у повратку ласта
да се вратим у колијевку давно посусталу.