Пролази време,
поломљене стреле
сећањима стреме
исписане судбине суд
зауставља сат, као сведока,
да није било узалуд
У ноћима искушења
поклоњен део себе
као настрадалим храбростима бдења
увек у нади
од понора до бескраја
истрајност да вечност гради
Али пролази време,
проналазим себе као залуталог путника
у пустињи, поглед слути невреме;
у дану врелом и леденој ноћи
трагам за стазом
којом вреди даље поћи
Помислих, спас је обала, океан и песак;
ту стиже ме упозорење, крај један-
другог почетка је бљесак,
пространства без кише,
овде охолост сваку
понављан трен брише
Ипак пролази време,
смисао траже преживели
гласови, теме
на усамљеном гребену звоник се руши
талас прети речима
исписаним на души
Као алхемичар, проматрам сопственог циља сјај,
под звезданим небом
лампу стежем као одговор и покушај
да престане сваки суд,
без мисли благе
стечене прилике немају куд
Пролази време,
траг овог живота
на тлу као семе,
свако свој корак носи храбар и јак,
али колико губитака и победа
светом буди алхемије зрак?
А иза дине, пустињски град
пун несигурности и живота
где и благослов и грех руше мрак,
окове ума да пораз ил’ пад
ишта су сем учења
да љубав победи сваки јад
Изнова, пролази време,
проналазим себе на ивици
одјека, који је дар и бреме-
тајном, у тами златни талас и брег
говоре да бит стварања је тамо
где пустњски песак разуме у себи поноћни снег
У стремљењима жеља и стрпљивој мисли
једнако смо сви на свету
сјај сањали и под ведрим небом кисли;
ипак грли Бескрај-племенитости сваки труд
зауставља вечности сат, као сведока,
Нема коментара:
Постави коментар