тек да вјечност
никад не помисли на крај
на вријеме стиглих цвјетања.
Прођи кроз мостове мојих дланова,
да створи се чаролија, којој ту је мјесто,
да жеља издахне сваки непостојећи трен,
и заплове само додири душа
тек ту, на половини срца.
Има нешто у тежини живота,
кроз болне дане и надања.
Баш тамо гдје престаје сумња
а душа се огледа у одразу свом,
тамо нас чекао смисао лутања.
Удахни моје страхове,
тек да срећу оставимо за крај,
нисам узалуд чувала вјетрове,
да се распрше кроз први пад.
Нема коментара:
Постави коментар