Хује мисли душе љубављу осунчани
Распламсају се на искрицу неба
Трепере плетива срчана као небодарни ветрови.
Поглед разбукти а додир почне да гори
Кад се уснуло кроз снове провлачи
Тада се поглед у мисао завлачи
Све се отело да у занос претвори.
Плешу радошћу оба срчана прегратка
Пуне се врелином каскаде крвотока
Дрхте уздасима заталасаних плесних увала
У анархији откуцаја мога срца
Мисао за тобом по сунчанику лута
Покислог, мирисног земљиног кутка
Да се домогнем земљиног оснутка.
А када додирнем земљине шкољке
Или на крилима полетим у раја закутке
Данте ће ме спасти пакленог сумрачја
А моја љубав добити нова уздарја.
На моме небу без тебе инокосан
Уздрхтало расту и цветају рузмарини
Да би мирисом омађијали и запленили.
Роди се у мени песник комета,
С тобом несташе звуци небеских олуја
Јер рајске птице дарова Фортуна.
Нема коментара:
Постави коментар