Без једног неба што се смеши?
Куда са вечношћу вечно дугом
Без руке сунца која теши?
Брезе ће ме, знам, жалити уморног,
Ал' ће у земљи да свене лице...
Са мртвим сном, и срца суморног
Пријатељем зваће ме скитнице.
И други поглед носићу тада,
Поглед који прати око што лута,
И искашљаћу једно шпанско „нада“
Себи у недра испод капута.
Јер чега има кад нестане драж
Косе што врело под сунцем зре?
Тек мисао да живот био је лаж
И жеља да што брже се мре.
Нема коментара:
Постави коментар