само застао у трептају
без искуства и горчине,
где немири као лептири дремају,
у гесту малом најшири осмех
једва стао под звездани плашт
где сваки херој и луда
једнако играју за част
На уздигнутој прашини
очи још стидљивост сакрити знају
у врелој ноћи најдражој реплици
искрен уздах да дају
сачувају сузу
за час тих
и изнова роде осмех
у додиру твом скривеном од свих
Мора бити, жив је свет
искрашћемо се стазама топлим
након чина што не зна за грех
украсити обалу корацима мокрим
цртати доброту
по платнима голим
и људи сви
чиниће се још дражим и бољим
И само је варка
време у ком речи
измишљене песме
бол може да спречи,
варка изгубљене блискости додир чест
где свака лоше слутње је вест,
варка мисао која не разуме
да игра кловна-мудрог човека племинити је гест
Али мора бити, још жив је свет,
успављујемо се покретима чедним,
у јутрима будимо птице
идејама ведрим;
заувек, ка небу и тлу нека трају
погледи који истине загрлити знају,
говори рукама
које ка опроштајима лет ткају
Мора бити...
Још жив је свет
Нема коментара:
Постави коментар