Да Даница звезда слази,
Човек слеп на десно око
Са фењером гробље гази.
Војска му је ред демона
Што по царству силу држи,
Док му змија недра грли
У себи се паклом пржи.
Тихо хода међу свитом
И посматра своје чете,
Сад жигошу ту пред њиме
И последње људско дете.
Кмече људи као свиње
И не могу да се сете,
Све гробнице погажене
А вратове синџир стеже.
Простором се лажи шире,
Историја краће сеже.
Искривљен,
Изгубљен мисаони ток,
Поредак новог света,
Последњи допамински шок
Животињи која шепа.
Слике лажних идола,
Анђели који пате,
Уздаси пуни бола
Мртвачки покрет прате.
Крила раширених ребара,
Извађена, прободена срца,
Развијене, огољене душе,
Робовска усна грца,
Ломна од дуге суше.
Сумрак старог морала,
Слободе која слама,
Изградња новог храма
Где срећа влада стална.
И угледах тад крај зида
Антихриста како плаче,
Како своју душу кида
Док у њему гори јаче.
Суви штап му прсти грабе
А чело му одмор тражи,
Погрбљена леђа слабе,
Нема речи да га снажи.
Већ издише дим без жеље
Да затегне недра иста,
У дрвету време пламти,
На сутону небо блиста.
Са брда се слива пожар
На тргове старог града,
Свечан мир га целог проже,
У спокоју можда спава.
Без трагова давних јада
Низ пропланак гори трава.
У купини огањ игра,
Сагорева одвећ дуго,
Без гласа се сунце гаси
И дозива време друго.
Мећу боре плодних њива
Са путања Млечног руба
Камене се лопте гнезде
Ко ројеви светлих буба.
Из вулкана снажна рука
Измучену стену топи,
Ковач вади чекић суда
Па пепелом поља шкропи.
Уз варнице снежних муња
И слојеве густог дима
Тишина се у ноћ спусти,
Угаси се ватра дивља.
Дан први.
На ливади траву младу
Поветарац нежно њише
А у хладу кроз пупољке
На обали сунце дише.
Од истока реч се јави:
"Нека живе пчеле,мрави..."
Нема коментара:
Постави коментар