Анђелко Заблаћански – БЛИЖЊИ

Кад ми, као однекуд случајно, дођу драга лица
И цео дан ми осмесима душу голицају,
Тад умор, боли и године попуштам с узица:
Што ми о врату висе и у мени дуго, дуго трају.

Покидам струне јецавице и збришем боре с чела,
У дечији смех и вриску ушуњам се без штапа,
Свака реч младости кућом је радост исплела
У један поглед нежности што цигле живота склапа.

Разаспем се у комаде да сваком део себе дам
И кад свако од њих задене ме у косе ил’ ревере,
Да сам цео, пун свемира, тек тад сасвим знам,
Јер без њих сам стабло шљиве ког нико не бере.

На Велику Госпојину 2019. године