спашавајући од мнења нараштаје
Није лако чамити,
од чаме свјетлост тражити...
Име да ти се ликује раније,
запрошене руке,
замршено срце би било...
Но рекоше чекаш сунце да зађе,
Коштане нема, родила је није мајка,
али од тебе бјежећи, теби се враћају,
златни везови свилине косице.
Како се зове твој дом, род,
како ли они што им ништа не личиш,
њихов си...
Под плавим мастилом,
од Русије до утопије,
од Бога до тебе,
сиромашни џепови надања.
Пуно срце вјерује у опроштај,
да си се само родио касније,
но рекоше чекаш сунце да зађе.
Нема коментара:
Постави коментар