жудим за стварношћу – али такве нема.
Промрзнут и заруменео од хладноће;
молим ветар да ми позајми подстрек.
Гладан сам биљака са чистих врхова
и често сањам према мени бело цвеће.
У сновиђењу све је безбрижно и благо:
попут зеленила што украшава дрвеће.
Пламтим обилато и трагам за собом,
заробљен у некаквој симфонији здања.
Истрчим пред сваким крвавим оком
(покушавши да затрем боли постојања)
Живим два лутајућа ока - и два тела:
и храним несвесно странца са љутњом.
Окрећем се по тлу као студена трава,
као мртва птица - обавијена слутњом.
Нема коментара:
Постави коментар