и Рисојевићу, наравно
Она два тек обркатила младића
што журе преко Градског моста
да у дијелу града званом Преко Врбаса
у два иза поноћи купе лепиње с кајмаком
у пекари на дрва покрај ријеке
што се од вајкада спомиње по кајацима
и о чијим дајацима је Јован Јоцо Бојовић
написао збирку пјесама „Дајак Пантократра“,
оно смо нас двојица,
само се тешко препознајемо.
Она два тек обрадатила младића,
с кључевима од улазних врата Дома културе
чије копије је за нас и за Клуб младих писаца
направио директор Драго Радовановић,
та дакле два младића што журе у Господску
да у четири послије подне
поједу по једну још топлу кајмак баклаву,
оно смо ми, само нам корак отежао.
Она двојица тек дорасла до чокањчића са шљивовицом
што у раздање у станичној кафани званој „Тексас“
читају из Београда тек пристигли „Свет у сунцокрету“
чудесног Добрице Ерића и што зачуђени посматрају
„девојке које се провлаче испод чаробнице дуге /
не би ли и оне постале јунице“ и допале се бику Лабуду
кога је Пјесник повео на вашар у Тополи
„да би му нашао невесту јуницу“, оно смо нас двојица,
само нам ракија постала некако горка.
Онај сто на спрату ресторана „Козара“
за који нико не сједа јер чека два голобрада младића,
резервисан је за нас двојицу, али ми не умијемо
мермером, држећи се за месингане рукохвате, до њега да дођемо,
а ни одавно већ нема новина и часописа
из Сарајева, Загреба, Сплита... да их листамо.
Ни Милоша Милојевића одавно нема
да змијањску крв разлије војвођанским венама
и крене у сусрет оној чији муж продаје лубенице у Шапцу.
Али, ми смо још ту, пријатељу,
наше козаре и сутјеске,
књижевне омладине и сусрети,
прва издања књига које си доносио из Сарајева и Београда,
наши „ловци у житу“, „странци“
и „црвени петлови који лете према небу“,
наше Стевке и Славице,
и наш Рисојевић који нам је донио дух Марије Теофилове
лијечећи „насљедну болест“ „трпећи ово драгање“.
И сигуран сам да су још негдје она два чокања ракије,
и још сигурнији да их можемо наћи.
26. 8. 2019.
Нема коментара:
Постави коментар