ћутите, нећу у неспокој,
изнићи ће нерођена трава
и њу ћемо волети
јер она ће бити права.
Овде мора све да подсећа
на реке које певају,
на земљу која рађа,
на усне које изричу љубав,
на уско брвно што се охоло
држи на бујици,
еј, на тебе, девојко,
што си бирала стазице
и стигла до наших сванућа.
Уздуж и попреко до шума,
крај багрема цветна
куда си трчала у хвалоспеву
младости вихорне.
Знам липе две, мирисне
што иза нас осташе
у неким сновима,
и јабука росна
што их хрска нога боса,
а јагоде у корпицама
сочне,
оставише слад
да усне памте
као жељу и успомене
без опомене.
Нема коментара:
Постави коментар