пред кућом седи
суче бркове.
Не имадох петље
упитати га
где је нестао пајацо
што добих на дар.
Нисам успела
ни назвати га својим.
Времена су била
увек за озбиљне приче.
Грејала сам радост, плач,
игре у песку међу длановима.
Смрзнута, уморна ошишаћу
косе луткама чуваним
за ову прилику.
Мехури утроба
на одру, не имадох петље
целивати ти охлађен образ
Оче, планино!
Нема коментара:
Постави коментар