опрости,
не умем те.
Згазите кукољ,
одушену у ватру,
па запалите
– Данак у пупољку.
Онда голо
– поново.
Душ добро утабан,
да шкрипе ципеле.
Кћери својој ходи,
сушта,
треба земљи кап,
ал' траг узми у лет,
тамо,
у покоји бели цвет,
усвојена,
неспокојем
не умем те...
Нема коментара:
Постави коментар