срца ко бива, не вјерују, главе су спремници бунила,
а надали смо се, наивни, да нико паметан не би,
глином затрпао љубав, и врутак, из којег се пунила.
Одлазимо, растајемо се, тихо, у неспокоју и мраку,
душа и жеља распорених, које не могу да се схвате,
раскид пристиже ко спас – џелат у црном фраку,
одсјеца несигурне завјете, носећи ријечи што блате.
Опраштамо се, олакшани, притајено носећи срамоту,
не опраштајући, изистински, једно другоме ништа,
заборав је лијек, што трује и примиче болест животу,
огољеном ко земља, пуста, послије вашаришта.
Олакшавамо си, просто, сјећајући се нелијепих тренова,
не олакшавајући, баш нимало, одвећ разигране роле,
ал, усковитла се проживљено, ни савјест није дренова,
ни године начете љутњама, без учења, без школе.
Одузимамо се од цјелине, сабиремо преостале плодове,
пресабирући накане, одузетом, не назиремо краја,
на посјеченим стаблима сами бројимо годове,
и љета, узалуд потрошена, без смираја и сјаја.
И љета, узалуд потрошена, без смираја и сјаја.
Нема коментара:
Постави коментар