као растужени старац сјећање,
као пресушени цвијет вечерњу кишу,
као растанак сузе без дна,
као птица плаветна пространства
што немају крај.
Тог дана је налет магле
ушао у невидљив траг погледима,
да исходе прерано,
као поклоне отворе,
као да неће угледати мрак.
Можда је међувријеме скрасило умор
међу трепавице, са оковима на срцу.
Већ сам остала без сјаја у очима,
кад је вријеме почело
да одбројава секунде,
а мислила сам,
неће никада.
Можда ти душа са срцем дијели корак,
а моја хладним ходницима тумара,
док рушим наду,
што ме је дуго градила.
Можда сам те вољела погрешно,
као живот који је за дјелић тренутка
промашио пут.
Нема коментара:
Постави коментар