 |
| Слика Сунце заласком Дунав љуби – Марина Јамбровић |
Кад пођем (можда) без повратка,
Кофери, ни пртљаг неће ми требати
Све у душу моју ће стати.
Вечно ћу кроз њене прозоре
Гледати:
Драге људе, пријатеље,
Вољени град,
Дунав
Душом ће протицати.
Не реци!
Тамо далеко је лепо
Не знаш патњу –
Не познајеш дубину боли –
И никада нека не сазнаш
Како се издалека
Камен и груда земље воли.
Важни су ми дани...
Време које управо тече,
Можда се једном, ипак вратим
У неко новембарско вече.
Понећу шаку земље – равнице
То је све што ми треба,
Уместо сузе
Кап Дунава у оку
И украдени облачак изнад њега.
Нема коментара:
Постави коментар