Птице су ме привезале за ову планету:
онда су кукавичким гласом ишчезле
само не бих ли разоткрио коме да судим.
Још везан миришем прохујали пепео:
невесео како пада ми на теме као снег.
Не милујем брег што ми плућа одузима
и оставља камење где су можда живеле
груди. Живим за мелодије које не могу
изрећи земаљским речима док певам.
Људи су понајвише слепи у свом слуху.
Довољно је да слутим поезију у ваздуху
коју сам изрекао док је корење ницало
из шака: из давно пробуђеног мрака и
умрлих песама. И сада чујем болести
свих мојих претходника како запомажу.
Птице су ме привезале за ову планету:
онда су кукавичким гласом ишчезле.
Видим само пепео који пада ми на место
где су можда живеле боје. Попут цвећа.
Људи су понајвише слепи у свом духу.
Глава препуна визија тера ме на речи
које прихватам и лечим. Од хладноће.
Сада осећам болести мојих претходника:
и туђи гласови боре се око мојих шака
на којима почива неизговорена поезија.
Нема коментара:
Постави коментар