Испражњен ормар.
Само свадбени сако
остао да му ја пресудим
јер, као и увек, тако је лакше.
И постеља опустела,
бат корака не тихне,
и смех пређашњи
звонак је још.
Политика на столу
прошлонедељна,
савијена с датумом.
Оставио си године,
јер ти је кофер препун
безвредних ствари.
Дечије и наше слике
кукавички си заборавио.
Тако се, драги мој, постаје бескућник,
јер си богатство успомена одбацио
и побегао од бола, којем си сенка.
Улазим у вртлог сећања свесно
и препуштам му се да бих испливала
спасена Божијом руком,
а твоји голи зидови
заледиће те једног јутра.
ЉУБАВ НИЈЕ НАВИКА
Потребан си ми, јер не знам кувати за једно,
јер су чаше за вино празне,
јер ватра не греје довољно,
јер је у купатилу премало пешкира,
јер машина за веш ради једном недељно,
јер је ципеларник полупразан,
јер је у ормару усамљен венчани сако,
у чијем унутрашњем левом џепу дрема трема пред судбинско Да.
Нема коментара:
Постави коментар