Постоје ли очи које говоре стотину језика,
а сигурно ћуте?
Те очи свјетлосне дворац су човјекове душе...
Оне сјаје баш као вода кад се кристалише.
Видим их чак и на самом морском дну како
свему пркосе.
Све проблеме на вјетровима морсих зјеница носе.
Оне се смију и када све у њима плаче.
Јаче су од невоље сваке.
Мјесече драги – дајем ове руке теби, да ми даш да
легнем на перје твоје.
Нека ово буде попут романа, нека ово буде
прича нека, коју грлим тако њежно издалека.
Ах, питам се шта ли те очи у будућности...
Да ли сунце жарно или око сузно?
Као да сам вјечно чекала да баш тај мјесец умјесто сунца
почне да грије.
Ах, та мјесечина није принцеза која игра док живот над њом
можда и чудне ноте свира.
Куда ли оде та мјесечина? Гдје ли сада нестаде?
Коме ли сада сја?
У које ли море сада пада?
Ја бих да још једном те очи поред мене прођу.
Нека суво злато мјесеца прекрасног буде повјерено Богу.
Нека слобода јави се!
Нека мир слави се!
Нека нам та мјесечина обасја путе!
Нека на мирис љубави заслуте!
Живјела тишина!
Нема коментара:
Постави коментар