плутамо без стида јер ми смо речи врх загађене воде.
И рибе почеле су пловити попут дечијих бродова
од папира. Молим сан да ми пева песму коју ћу заволети:
и најгоре је што знам да ти стихови неће одолети
нестајању: какво само живот – успева да сачини.
Заборављени су предели помоћу којих се живело
и неправедно постају силуете убогих уметника.
Корачам – али круг се изнова обнавља као феникс
и преко чела осећам слутње убијених галебова.
Сан се пребражава у заборављене речи из давнина:
на бледој трави ја верујем да постоји тих висина
мелодичних и благих. Можда новонасталих крила
случајно одабране птице – без лажи и неверице
бурног света: без болести које људи доносе и гнезде.
Прекид у постојању изазвао је стратусе да заплачу:
и ја им се дивим као што слутим поезију које нема.
Љубав ће наизглед бити творевина као морфема
моје особитости. И свако ће волети: али не и земља.
Нема коментара:
Постави коментар