и да вас није брига
да ли сам са Гоча, Јелице ил Стига.
Небо и вода и ширина света
распирују причу
да је тамо боље
него наше њиве,
сазвежђе на небу,
покошено поље...
Зујање пчела и њихов опојни лет
нигде нису исти,
овде је само тај чаробни цвет.
А ако хоћу да постанем макро,
крупије ил бонвиван,
да стекнем богатство
и спискам за један дан...
То могу и овде, у моме крају,
Златибору, Гучи,
уз трубе пој,
освојим свет
и нађем спокој.
Зато вам шаљем своје пркос
и инат,
шаљем вам и љубав,
научите слова од љубави наше
па спелујте тамо
и учите од нас
док празните чаше
како се своја земља
безусловно воли
иако сте дуго, 78 дана,
показали свету вашу мудрост,
љубав, исувише често
на крилима птица,
као кукавица,
уз наше сирене,
заплашену децу у подруме слали,
скамењена лица,
осетили милост
и душевност вашу.
Зато вам од срца
сад подижем чашу:
Нека вам се врати, нека Господ даде
да у неко доба и за ваше младе
неке канонаде и љубави мира
из златних кондира
наточи вам пиће,
позлати ураном
и донесе среће.
Да и вама једном,
као нама некад,
сирене зазује,
нестане вам струје,
угасите свеће:
јер вас тако томахавк
погодити неће.
Нема коментара:
Постави коментар