као жиг тамо
где у вејавици
сузи самоћа,
на невиђено
испити попут
шоље топлог млека
пред спавање.
На свиленом облаку
сневаћу платонски
врат лабуда из чијег
грла згрушаће се
модри алт у шумећу
шкољку на мојим
грудима.
Љубићемо се,
верношћу слепих у мраку
нама бели локвањи у
устима цветају. Мали
анђели китиће нашу нагост
црвеним маковима
великим ко химна.
Шапнућу ти тада:
Амајлијо!
Ахматова сам себи самој
ободрена да покушам немогуће,
да се преко зеница њених стопим
са бисерјем стварања у време макова.
Шапнућу ти оно што никада рекла не бих,
да волим као што је волела она.
Нема коментара:
Постави коментар