Тетурам се, ево, калдрмом пустом
И овог сипљивог тужног октобра.
Опише се сокаци маглом густом,
Измичу наде ко умрле звезде,
И дани векови слуте свршетку.
Испраћам боје што крошњама језде,
Отрежњен у свом шашавом почетку.
Просипам речи док слеп кривудам,
И тражим своје детиње стопе,
И нечије очи прате ме свуда,
И зову, мртвог, себи, опет.
И девојку неку снова волим
Кроз капи кише што земљи слећу,
И умирем у њеним грудима голим,
Мада је никада имати нећу.
О како бих желео чути још једном
Како ме њени кораци зову,
И задрхтати, пун зебње, пред њом,
Па нек ме сви хуљом назову.
Са мном у себи октобар жути
Угаси сва сунца мојих варки,
И иштем, празан, док срце се мути,
И ја, у тузи, илинштак жарки.
И мокре душе у крчму свратим,
Па испијам дане што се вуку,
Док хладан месец пругама златним
Изгрева пар скамењених руку.
Потражим опет дугу на длану,
И вина чашу саспем у зене,
Па горак опрост поклоним дану
Што прође лукав, мимо мене.
Стискам у праскозорје смешак јутра
Негде између невида и несна,
Јер немирна вапи болесно сутра –
На уснама недопевана песма.
Нема коментара:
Постави коментар