Небојша Станојковић – * * *

Укрцах се на овај брод, у овај живот,
кришом, попут слепог путника,
сакривен од сопствених жеља
и сопствених снова,
са гомилом других слепих путника,
кријући се у потпалубљу,
у своју немоћ.

Сакривен од посаде и путника регуларних,
оних, који имају карту за своје путовање до нигде.
Уста су ми пуна речи које никад неће изаћи,
речи које чујем као хук, као буку, као грмљавину.
Крст који носим, саздан је од прећутаног, од неучињеног.
Редовно се опијам мислима о нечему што је требало
да буде.

Буде ме мисли које морају доћи на крају тог банчења,
као најгори мамурлук,
онда, када отрежњење дође као казна за најгори порок,
за жудњу за неоствареним.

Да ли је све ово, ипак најбоља могућа стварност
од безброј могућих и немогућих?
Да ли би сва лепота неоствареног и била лепота,
без овог што је остварено?

Можда и није толико лоше бити роб у свету оваквих господара.
У ствари, то сигурно није лоше.
Наше животе су креирала наша нечињења.
Оно што смо чинили и што чинимо,
то углавном и нисмо ми стварно,
то су само наши страхови да нас наше жеље и наша савест,
ипак на крају не открију и пронађу ту,
у мрачном и мемљивом потпалубљу наших душа