Раде Шупић – ЗАБОРАВЉЕНО СУНЦЕ

I
Слепе очи не увиђају своје зло:
открио сам тајну свих мртвих речи
и како постојање извући из шака.
Болне усне пројектују светлост
која се одбија попут беле фурије.
Стакло пуца испред оног човека
који не распознаје суштину – јер
не схватити значи бити туђи слуга.
Људи више не знају шта је срећа:
не слуте месец и не виде сунце
које гори. Речи пламте али планета
запомаже и пева песму опомене.

II
Ни молба једног песника за свет
ништа не вреди. Он ће сачувати
искру сунца и позајмиће воду
са месеца: али када тихо нестане
– проћи ће много туга и ратова
док неко не продише рукама
које могу да кажу: које помажу сну.
Свет се крије али нико не жели
да се у сан упусти. И та нова плућа
су проклетство: сила привлачности
и сила пролазности другог бића.

III
Отисак у пролећном блату које
пева песму лишајева. Нико никада
неће моћи човеку да каже: нико
никада неће умети да живи –
а да не створи опекотине у зиду.
Сливају се и од хладноће постају
гребени испред којих ће се дивити
деца као чуду природе: испред
којих ће попуцати ораховина
због сивог и оскудног корова.
И том корову се дивим: желим
да се заједно играмо гледајући
пламен звезда као мали људи.

IV
Желим да предосетимо гнезда
која секу ловци што из докона
убијају. Ако губаво корење
може да се промени и постане
дивна хризентема: можда постоји
нада и за људе који руше крила.
Ја дугујем захвалност свим
сновиђењима и свим речима
јер ћу можда спознати човека.
Открити светлост и покрити
пригушени квадрат кисеоника:
значи да увек постоји још нека сила
која ће упознати претходну.