Лазар Тица – БУЂЕЊЕ

Кроз вид ми одноћи дан
И сетан засветли свет
И болан за глед молим
Очију које волим
У тога поднева лет
А с вечери у ума тами
Жуђену вид одболим

Одболим тек у сутон
У души што се јави
И смири очи у жутом
Сумраку и заспалој трави

Утапам песму славуја
У безњеној зори седој
И утишам бучне очи
У измаглици влажној бледој

Наново врео вид
У црним власима плане
И заборава свилени шал
Са врата дана пане

У око се жеља скрије
И боли витка и врућа
Гледам је и у њој видим
Све своје туге и беспућа

Празан ми ход у вриску
С неиздржом иза мене
Стискам
Али у мокром стиску
Камена туга се прене

Кроз вид ми одноћи дан
И сетан засветли свет
Тада је скријем жудно
У тога поднева лет