Лука Маринковић – БЕДА

Роним сузе проклетства, самоће и беде,

у море мрачно, пуно горчине, где нимфе купају се,

у својој окрутној лепоти и певају песме,

за страдалничке уши, па се онда сладе и веселе.

Из руке у руку, ту, крај обале бучне,

преноси се чаша чежње и изгубљене љубави,

а ја се тиме опијам, и тонем све дубље,

у безграничну земљу снова, ухваћен у мрежи.

Услед очаја, прогонства, и вечне патње,

као усамљена, изгубљена, на земљу пала звезда,

од бола се превија, јечи и изврће,

испразна љуштура, у којој некад беше моја душа.

На тој пустој и пространој плажи,

остају трагови истрошене младости,

свих узалудних напора и промашених тежњи,

а таласи односе живот, ка празној, тескобној спиљи.

Ту, напуштен, на камену тврдом, оплакујем себе,

и дани ми пролазе ко да било их није,

остаје само стара, безбојна слика сећања,

у којој и ја сам био некад, срећан и без брига.