Милош Милосављевић – ЖИВОТ ИЗВАН ГРОБА

Чудна времена нама су дошла
Истина је префињена а проста
Заставу свако ставља у уста
А земља, од људскости и човечности
Оста пуста.

Све лоше засадили ко руже
Неговали наше цвеће пропасти
Мирисали латице, што трне нам душе
Пали смо под контролом власти
И сами постајући свачији.
Продајући се за мало сласти.

Док мирисасмо оно цвеће боје блуда
Наша стопала луда газише по срцу
Ми не чусмо његове јауке
Већ, опојени мирисом
Садили смо нове бауке
Мамили мирисом пропасти
Оне несретне људе
Да и они своје срце баце
Међ пауке, међу дворске луде
Да им груди постану празни сандуци.
А празнину красе мреже и јауци.

Заставу, кажем, сви ставили у уста
Српство, јунаштво, бољитак
Зар постоји?
Симболи земље, коју као воле
Помињу људи грла пуста
Терају да верујемо да вуку нас горе
Док љубав мржњом шире
Из груди одвојених од срца
Заволесмо да удишемо смрт.
А Истина?
Кажем, префињена а проста
Живимо у злу и идемо ка доле.

И причам сам са собом
Јер саговорника сваког
Ставили су у окове
Нудећи му слободу по цени душе,
Срца

Сви само руже емоције
Емпатија?
Не постоји у љуштурама груди
Човека назваше монструмом
Здрав разумом начисто полуди
И сад смо сами са својим костуром
Крвави
Безкожни
Без органа и ћуди, очекујемо васкрсење
Ал нема нам душе, празне нам груди
Шта да васкрсне у овој пустоши?
Ми нисмо храбри, ми смо луди.

А одговора нема, ни речи утехе.
Јер лешеве срца попила је земља
Људи одавно, готово не постоје
Понекад натрчим на којег пријатеља
Климнем главом. Заплачем.
Груди нас боле, и узалуд се питамо
Зашто тонемо безпоговорно доле.
И ипак нађемо неке утехе.

А и та утеха
Окупана је туђом тугом и болом
Окупана заједничком муком
Која нас је прогласила апостолом
Да вечно гађамо мртве камењем
И чупамо из корена цвеће пропасти
На овом гробљу, где расуте су руже
На овом гробљу милују се споменици
Безглас царује и унутар и ван гроба
Ето, по која реч је утеха.
На овом гробљу, где мртви су ван гроба.

---

Милош Милосављевић  рођен је 9. фебруара 2004. године у Ћуприји,  а пише од  2014. године, као начин спознаје света. Од 2017. похађа књижевну радионицу у Параћину, а у истом граду похађа гимназију.