Да име је моје верност,
Да свака ми је песма недореченост...
Ни да су у мом срцу камене сфере,
Које ће надживети све небодере,
Које једним трептајем ствараш.
Нисам ти рекла све,
Јер си далеко од мог вида,
У зени ми је око Сахаре, изгубљена Атлантида.
И на престолу усана исклијали слад,
Чело ми је планина Рораима,
А слапови косе Вечни пламени водопад.
Нисам ти рекла све,
Сузе су моја истина,
У језеро просута златна прашина;
Из којег изрони твоја сунце-кожа
И зарумени платно изгубљено у вечностима,
Кад тихо признам сан о једним прстима.
Нема коментара:
Постави коментар