У тами собе и у ветровима мисли.
Јесам ли ти рекао, да си ти мој компас?
Што врти иглу, и бира правце, и поуздано показује смер.
Знам, све је ту замешано.
Маховина, млечни пут, северњаче...
И наше ноге на шумској стази, што блатњавим кораком газе.
Да ли знаш, да све то, и нешто више,
И најјачи ветар и најлуђе кише,
И безброј фијука што у ушима одзвања
Натерају човека да најлепше сања.
Да ли сам ти рекао, да у твом погледу, ја видим две хиљаде година живота.
Видим богове старе Грчке, видим Атину, Херу, Афродиту.
Видим страдање Троје.
Лепу Јелену.
Видим судар светова, прасак звезда, репове комета.
Видим живот преливен вином.
Видим најслађе пуце грожђа.
Онда трепнеш, па ми покажеш сваки кутак лепоте.
Светао, мрачан, ведар, тмуран, сунчан, кишовит.
Покажеш ми најлепши снег и најлепши врх планине.
Пошаљеш ми ветар, који шапуће твоје име, кроз векове.
Не може то свако, само особа, за коју бирам име.
Нема коментара:
Постави коментар