Желим да ћутимо сатима
Ево, нека буде понедељак
Кад тишину
Намерно пустимо да се шуња станом
И у нама проговори гласно
А ми се само мислима додирујемо.
Можеш ли ми препричати своје снове
Тако да ни реч са твојих усана не потече?
Можеш ли наслутити колико умем да припадам
Из зелених трава у мојим очима?
Можеш ли замислити то царство наше тишине
Понедељком,
У малом поткровљу неког предграђа
Док падају кише и ваздух између нас
На обичну срећу мирише?
Нема коментара:
Постави коментар