(ови са земље и они с висина)
све уротило се пречасни Стефане
да вид ти смркне и никад не сване.
Слутиш ли шта ти сада с родом чине,
слободно ли себар по Расцији ходи,
у сумутно време ко о њему брине,
да ли га Милутин или Душан води.
Не скрби више, о, Стефане брате
твоје су очи, ево, на мом длану
опет ће светли дани да се врате
па ће Дечанима у част Видовдану
Србаља смерне кренути колоне
да се пред твојим ћивотом поклоне.
Нема коментара:
Постави коментар