крчећи мокре трепавице.
У очима слика се сенка
поцепаних знакова тишине.
Просуте раскрвављене речи
сливају се крилом рањеног лептира.
У одразу бескрајно ништа
са центром у лутању свира.
Црно сивило гребе горчину
над пролазом метална шипка.
Тишина кроји тренутак
цепајући ушушкан додир.
Нестају свилене улице
прерано гаси се лампа.
Стапам се с кишом на леду
нестанем убрзо и
ја.
Оваква Осећајност ће се, надам се, колико- толико Прозрачити , касније негде, можда !!
ОдговориИзбришиТкђ. Јак песнички израз !