паучином испод магловитих мисли
сада сам неспокој
што друмовима дрхти
и скупља младеже у тачки.
Проших два блистава ока
и запетља зори у чекање
чује се још топоти срца
у пробијеном уху и цуре низ лактове.
Грлим сваку ноћ
што излизаним ципелама
дроби камење по мом сну
и тражи затворене осмијехе
у глиненим голубовима.
Окрећем дугме на рукаву
кроз тијело љутња просипа драж
нешто ми стегло душу
заувјек дијелим себе од тебе
буди ме врућица знојава јечим
све се изгубило
и нада
и ријечи.
23. фебруар 2020.
Грачаница
Нема коментара:
Постави коментар