Лазар Тица – ГОСПОЂИЦИ А.

Сада једино могу да се уткам у небо ти непрегледно
И величанствено с печатом самораспећа
Дани се сливају један у други и прете експлозијом зрака
У којој би се угасила твоја чудесна црвена сунца
Па бих морао да се растачем у океанским понорима
Глувим за моју песму о твојим белим корацима
Па бих морао непознатим врстама риба да се правдам
Да сам те само сањао у босим подневима
И жилавим раковима да објашњавам да нисам могао да се вратим
Са путева посутих звездама којима си прошла једног праскозорја

Сада једино могу да потечем у валовима модрим
По дрворедима далеког ти града
И постанем река која ће отицати даноноћно
Пружајући одраз звездама и плавећи тренутке
Никад освојиве ти вечности

Завеслајем ка теби лудо сам замаглио заостале обале
И једну барку сад ломе дивљи и хировити ветрови
И поломе јој јарбол каткад и зањишу ка дну
Ал' је не потопе у замаху божанске снаге Посејдона
Плутам ка невидљивим обалама пред собом
Северњачом вођен што се периодично јавља
А можда је она и то копно за којим идем
Исувише сам тобом испуњен да бих се играо звездама

Разбио бих се сада о прагове твојих руку
И смрвио се на воденици танких ти прстију
И уткао се у небо ти непрегледно
И величанствено с печатом самораспећа