Небо је мрачно, безлично, без сна.
Моје се море улило у реку,
Тамни океан који нема дна.
Ал' део моста преко реке фали,
Нико њега прећи више неће.
Сви бродови у луци су застали,
Као да и њима треба мало среће.
Макар да ми неко бела крила дâ,
Да прелетим преко друге стране.
Пробудила бих рибара из ружног сна,
Била бих са њим све док не сване.
А кад сване и тај задњи дан,
Рекла бих му све, пре него што пође.
И последњи осмех од бисера ткан,
Прекриће сузама плима кад надође.
Река ће и даље тећи,
Она још у срцу ту је,
Ал' то што сам хтела рећи,
Више нема ко да чује.
Нема коментара:
Постави коментар