Миа Илић – НАСЛЕЂЕ

Незахвално је и нечасно
Нешто тако вечно и страсно
Постављати под знак питања
И сумњати у бесмртност њених скитања
Апсурдно испитивање постојања
Душе чији одјек у нама одзвања
Узимам за пример себично
Наслеђе којег се поносим дично
Надахњује грлено и преноси борбено
Речи и стихове са колена на колено
Неистину говорећи, морило би ме да лажем
Када бих рекла да право на заслуге полажем
Попут каменог кипа, Тирсо де Молина
Попут грубог звука нагрђених виолина
Тихим гласом, строге подсвести
Прогањала би ме лишеност савести
Када не бих поносито бранила
И истину обелоданила
Моје боје, моје хероје
Моје мисли, да су песме моје
Попут догорелог бадњака
Неизречена поезија мојих предака
Која надамном царује
И стрпљиво чека да је свет чујe