па настанила
и ушушкала у моје мисли
постало ти је временом свеједно
колико камених улица Крфа
је стало у наш корак,
колико сам избројао перли
око твог врата,
твојих голих дојки,
док су упловљавали
под још треперавим лампама
први рибарски чамци са уловом.
Како сам једном изронио
тик уз твоје слане усне
и запливао уз твој осмех
све до другог острва
да ти са њега украдем
отисак дечака са златног песка,
облутак изглачан, срцолик,
да ти са магловитих врхова Атоса
тишином опишем поглед
вредан богова.
Постало ти је мрско
да ослушкујеш свијена уз мене
трен када се ноћ
попут бисерне шкољке
отвара пред пенушавим
беличастим праскозорјем,
и када жена пламтећих увојака
отвара жедно усне
уморном, ожеднелом капетану.
Ниси приметила
како се расипају наши дани
као ситни, мали каменчићи
са плаже насуканог брода,
и како се мути тиркизна вода
у којој нестајемо све дубље
пливајући далеко
једно од другога.
Када смо последњи пут испловили,
нашу већ трошну барку,
малену љуску остриге,
потопиле су буре мога страха
и сузе,
заједно уз кишу
која је тога јутра натапала оток,
сакривши га
својом густом завесом
од свих људи
и од нас двоје
заувек.
Нема коментара:
Постави коментар