путевима страшних, уморних ратника,
који су мач оштри тугом заменили,
пред новим временом у мраку се следили.
Осећам бол, док ветар дува кроз моју душу
празну и ледену, попут сибирске студени;
на питања Судбине, не знам одговор –
Једном се живи, а Живот је Гордијев чвор.
Осећам језу, над мојом главом круже птице црне;
као бездан хладне, у њиховом срцу семе мржње клија;
ал борба још траје, док небо се руши, искра наде сија.
Осећам бес, а облаци тамни заклањају поглед,
веровања стара заувек се руше,
иза хоризонта јауци се чују,
у празнини горе сад сломљене душе.
И мислим о тајни, бескрајној ко туга ¬
не знам шта да радим.
У даљину гледам, ништа осим таме,
испод мојих ногу дубоке су јаме.
Пред Њом су све ватре тек искре у ноћи,
попут страшног суда стала је пред мене,
ништавно је време и све што је било,
она леди течност што струји кроз вене.
Она земљу пали, и букти кроз стене
греје нас и чува, баца наше сене;
али туга остаје лед у срцу не топи се;
јер он чува успомене, године и време,
пред њим су све ватре немоћне и неме!
Да ли се та неман укротити може?
Или смо сви скупа само неме сени,
што чекају тихо Судбину без наде,
без иједне речи, до краја баладе!
Нема коментара:
Постави коментар