у којима чувам давне успомене.
У једноме нађох с твога лица пјеге
и грлени смијех што никад не вене.
Трчкара дјетињство обалом ријеке,
у чији се жубор и наш шапат утка,
матица односи давне слике неке
са одразом неба у оку облутка.
Затворих ковчеге. Честице сјећања,
кô лијек за срце, у малим дозама
треба узимати. Када човјек сања
не смије свим бићем у сан уронити.
Смислене љепоте и на јави има,
а будних сањара увијек ће бити.
17. 5. 2020.
Нема коментара:
Постави коментар