Ослушни кишну баладу, пуну успомена,
Јер гдје је некада цватио љиљан,
Ту сад завршава прича - скамењена.
Станујеш ли на понору између два свијета?
Никако да стопе ти чујем, осим
што сјену твоју љубим на сокаку
и дах твој у смртозовном вилајету носим.
Златокосне нити милује мјесечина,
Боли срце што за тобом вене,
Још се сјећам тајних помрчина
И твоје душе у мразни јорган одјевене.
Пред судом светих отаца спасилаца,
Скидам букагије опточене казном,
Насред раке, на педаљ од живота,
У бунилу тешком, прекривеним мразом.
У том врту препуном успомена,
Клечи војник, потиштен и сакат.
Тамо гдје шапуће туга нијема,
Олујни и тешки дочекује вакат.
Нема коментара:
Постави коментар