Небојша Станојковић – ЧИКО, НИСАМ КРИВ

Чико немој ме, нисам ја ништа крив
што су ме тата и мама водили у Цркву,
у коју не идеш ти
Молим те, пусти да будем још мало жив,
па после ме пошаљи тамо,
где су остали, моји сви
Сачекај бар још мало, да сачувам слику неба у оку
Да ми још мало хлеба, мајка стави на длан,
пре но што препустим се, том задњем скоку,
када ме гурну у бездан,
крваве руке твоје
кад осетим бол, а након тога мир и буде ми боље
јер ћу ту, на дну, поново срести све своје
и тада ћу слободан поново, да истрчим у поље
Молим те, остави ме још данас
помисли на твог сина, у твојој кући тамо.
Нема разлике између нас
И ја сам ко и он, дете само
Једном ћеш са њим
проћи туда
Стајаћете над оном тамом,
где су ми кости
Тад лице ћеш моје видети свуда,
па и на лицу детета свога

Молићеш га, да ти опрости