Сунце је већ увелико зашло.
Исцртало је своје шаре по небу
и угасило се.
Људи су полако паковали своје
старе кофере, облачили децу
да не озебу.
Ни то моје поље више није плодно
као што је некад било.
И животиње напуштају место родно.
Онда се одједном појави тамно светло.
Одржаше последње опело.
Све је било пусто, свака улица.
Није било ни старих, ни младих лица.
Уместо уличног светла, обасјала ме месечина.
Мирна, тиха и хладна.
Показала ми је чудан пут у тами.
Окренух се и видех, Месец и ја смо сами.
„Да и ја пођем туда?“,
упитала ме душа млада.
И пођох, последња.
Сунце никад није изашло.
Нема коментара:
Постави коментар