Војкан Миленковић – НЕМАМ ГОДИНЕ

Немам године.
Само дани ми остали.

Очекујем простор.Небо затворено.
Земља се рони.Тесне ивице јаме.
Познај ме.
Под петама упали свећу гнездећи поглед уназад.
Ужурбано, бол упери у мене.
Набрекле груди.
Језиком прекољеш звук, на бутини ујед.
Наричући мук светла.
За све моје мале смрти.
Постојање делиш у ветар мокар од твог зноја.
Ребра ти недају да оставиш место, да наставим сан.
По обронцима, бојим јутро бојом твоје коже.
Разданило.
Замлечило.
Засеменило.

У крв твоју.
Сишао сам.
На жртвеник.
Под храст, уз који вукови бдију.
Неопроштена по мојим празнинама.
Бестидна у нагости, уједаш за очи.
Венама набреклим.
Баш, земља када је гладна.
Око колена снове спајаш.
Засецајући оком.
Засецајући језиком.
Камен никада нећу бити што чека те.
Нечешљану.Некупану.
На којем чуваш свој мрак.
Рукољуб.
Па да те испросим.
Па да претворим се у хлеб.
И непостојећа нам прошлост траје.
И уједам у рано јутро,
Омчом на предугом конопцу.
Расут по твоме телу.
Ти са рукама пуним трња, крви и семена.
Ја са пореклом пепела, живим твоју ватру.
Балавим по грчу узрујаног ти меса.
Загризавши у огледалу отежало ћутање.
Понор.
Бол.
Газиш ми по стопалима.
Под кором, моја је глава настањена.

Уснули у сну нерођеног нам детета.
И тада сам посрнуо.
Руке ми јецале. Дишем, заједнички нам дом.

22. 4. 2020.