дубоко дубоко дубоко
срастао сам са болом у гротла безобличја
крвник сатире ударцима свога брата
неспретне су им године.
јадна им очевина када мајке не буде.
не може се бисер из утробе бувље изнедрити.
Браћу мирити ваља, а не завадама тровати
Сестра моја зна за све бесове
што нагризају имена боли
што њима сам оловним букагијама скован
знано јој је да се у јежовиту кућу од игала скупљам
пред сукобима. одатле севам
не умем да болим.
Сестро моја, ово не знаш
поларност наших карактера и судбина спречити ме неће
гађаћу те срцем својим
искидаћу га и бацити незајажљивим псима које бесне треба нахранити
артерије и плућа од зрака, да се крвници сви од зрака загуше
кућу од својих плећа ћу ти начинити
дом си сама човеком творила
зидови су наши плесниви, и хлеб и вино
али нада никада.
из исте смо утробе потекли
ти море
ја река
ђаволу ћу душу продати
хлебом да тебе и твоје нахраним
двапут ћу га прећи,
за своје не хајем ни ђавољу шију пресећи
за оно мало нашег сам га већи
шејтан не може ништа криво учинити човеку који истински воли
Димитрије Поповић рођен је у Ариљу 2000. године. Студира Филолошки факултет у Београду, где изучава српску књижевност. Прву збирку Љубав и обест човечја објавио је под покровитељством Народне библиотеке 2019. године у Ариљу.
(31. јул 2020)
Нема коментара:
Постави коментар